Posle eliminacije iz Challenge Cup-a i pred početak drugog dela takmičarske sezone iskoristili smo priliku da o svemu porazgovaramo sa direktorom kluba Vladicom Spasojević.

- XICO ANDEBOL jak rival ?
Tako na kraju ispade. Kada bi igrali ponovo, verujem da bi ih izbacili iz daljeg takmičenja. Ovako, ostaje gorak utisak u ustima i mnogo, mnogo pitanja za analizu. Meni je, lično, jako teško palo ovakvo izdanje naše ekipe.

- Razlozi ?
Mnogo je onih ispred kojih bi morao da stavim “možda” ali bez dublje analize i razgovora sa stručnim štabom i igračima ne mogu ni za jedan razlog da kažem sto procentno je taj. Najbliži sam tome, da su posle pobede nad Kolubarom malo poleteli i podcenili protivnika u prvoj utakmici, a posle je nastala panika koja im je još više vezala ruke i noge u drugoj utakmici. Biće zanimljivo da čujem mišljenja igrača. Ali za nauk ubuduće sigurno ću im reći: "Prijateljske utakmice su jedno a one sa imperativom pobede drugo." I ranije je ovaj sastav pokazivao oscilacije. Pobedimo Nexe, pa izgubimo od Zaječara, pa izgubimo od Radničkog pa napravimo niz od devet uzastopnih pobeda pa kući izgubimo od Partizana. Ovo je sastav, u kome su pre ove sezone, samo trojica igrača imali evropsko iskustvo. Moramo mnogo da radimo i mnogo da igramo. Još će biti ovakvih padova, iznenadnih poraza ali i nenadanih pobeda. To je teško izdržati, ali treba imati veru i jaku psihološku snagu i mnogo pričati sa igračima o rukometu i situacijama na terenu i van njega. Bez obzira na sve Portugalci nisu smeli da nas izbace.

- Šta dalje?
Možemo tražiti milion opravdanja ali moramo imati odgovornost. Biće finansijskih korekcija, sa nekima možda i razlaz. Nosim odgovornost što neke korake u tom pravcu i ranije nisam preduzeo. Nakon razgovora i analiza, procene za i protiv nekih poteza pripremiću predlog za UO.

- Novi UO odmah na ispitu?
Ne radi se o ispitu. To su mladi i uspešni ljudi u svom poslu koji će nam sa svojim znanjima i iskustvom iz drugih oblasti, van rukometa, pomoći da izadjemo jači. Mi ”rukometaši” se ponekad zanesemo i idemo iz krajnosti u krajnost. Za to je dobro čuti mišljenje i odluku ljudi koji na stvari gledaju hladnije glave sa manje emocija i više racionalnog pristupa.

- Drugi deo srpskog prvenstva je počeo, ambicije, planovi?
Isti kao i pre. Obezbediti plasman koji nas vodi opet u Evropu. Velika većina igrača ima ugovor i za narednu sezonu i plasman medju 5 ekipa je jako važan. Imamo možda i lakši raspored nego u prvom delu i moramo do cilja. Iskustvo sa Xicom nam govori da se svi moramo još više mobilisati. Verujem da će igrači i stručni štab iz poraza protiv Radničkog, Parizana, Xico Andebola izvući pouke i osvojiti 16-18 potrebnih bodova. Sve drugo bi vodilo radikalnim rezovima a to ni ja ni bilo ko ne želi.

- Da li se sada kajete što sa Xicom niste igrali dve utakmice u Portugalu?
Ne i ne! Opet bih isto radio. Bez obzira na teške uslove oko hale i hotela ni pred gostima ni pred delegatom EHF i sudijama se nismo obrukali. Naprotiv, uz mnogo improvizacije dostigli smo visoke standarde angažovanjem ljudi iz UO i kluba. Ekipa se obrukala pred navijačima ali put do uspeha gotovo uvek vodi preko trnja. Da smo dve utakmice igrali u Portugalu uštedeli bi smo oko 5.000 Eur. Da smo igrali jednu tamo a jednu u Šapcu potrošili bi smo još oko 5.000 Eur. Neka sredina i dve utakmice u Šapcu bio je naš izbor ali na terenu nismo ostvarili cilj. Ne možemo sada dobro pretvarati u loše i smatrati da je smak sveta. Dug je put do uspeha. Posebno za nas koji dolazimo sa ovih prostora i koji krećemo iz minusa. Nismo samo mi “pukli” od Portugalaca. Nemački Lemgo je izgubio kući od Benfike a Gumersbah (koji je pre toga lako pobedio Kil) tek sa četiri gola pobedio Bragu. Sporting je pobedio Grke sa 15 golova razlike. Setimo sa kako je generacija Peruničića, Škrbića, Jovanovića, pukla od Rezendea i drugova pre desetak godina u kvalifikacijama za SP od Portugalaca u Podgorici. Braga je 1994. godine igrala finale Lige Šampiona. Naravno nisu oni sada velesila ali im je klubski rukomet bolji od našeg. Bez obzira na sve, još jednom ponavljam, mi smo morali da prodjemo Xico i tu opravdanja nema.

- Strateški ciljevi kluba?
Tu sam već postao dosadan ali ću morati biti još dosadniji. Hala u Šapcu i bolji uslovi za rad škole rukometa. Ovo što sada imamo i nisu uslovi i mali nam je priliv kvalitetnog potencijala za prvi tim. Svaka improvizacija je ograničena a ljudski entuzijazam potrošna kategorija. Eto ovi “maleni” Portugalci imaju tri puta veči budžet od nas, što posmatrajući neke druge parametre i nije velika prednost, ali imaju bolje uslove za rad sa decom.

- RSS, reprezentacija?
Ako mislite na mene tamo već više od pola godine nemam nikakve aktivnosti. Ako nisam aktivan ne bih mnogo ni komentarisao. Kao što vidiimo posle Austrije “stručnjaka” na sve strane. Ako nisam u prilici da pomažem neću ni da odmažem.

- Zašto nemate aktivnosti?
U savezu več gotovo dve decenije postoji praksa da jedna mala grupa ljudi , koji su po pravilu jednoglasno izabrani, radi i bori se a svi drugi ih komentarišu, kritikuju, savetuju a mnogi i guraju unazad i čekaju iz zasede za smenu. S obzirom da sam ja jedan od retkih koji se možda i najviše i najduže opirao tome, sa mojim godinama i iskustvom shvatio sam da je to proces gde nekoliko puta više trošite energije nego što je potrebno i što je ostvareni rezultat. Želim da energiju trošim na produktivne stvari i opsednut sam željom i idejom da Metaloplastika dobije halu i uslove za rad. Mi nikada nismo bili običan klub i uvek smo priča za sebe. Inače, na ono što sam radio, davao ideje (od kojih su neke realizovane a neke ne) učestvovao, podržavao i borio se u savezu sam jako ponosan. Smem slobodno da kažem malo njih može da mi stane na crtu. No, svemu dodje kraj, u stvari ne kraj već spoznaja da li nešto ima smisla ili ne. Naš rukomet će morati još malo da padne, da dodje do prečišćenja, pa da krene napred. Mnoge stvari se moraju mrdnuti iz ustaljenog rukometnog razmišljanja jer nisu od starta na zdravim osnovama. Moramo i savez postaviti na druge osnove. Statut, kancelarija, lige, strukovne zajednice, rad sa mladjim kategorijama. Mnogo je podela na crno-bele, crveno-bele, sever, jug, drugove i gospodu, doseljenike i domorodce, sa zvanjem i bez njega, sa zanjem i bez znanja itd. Nigde više legendi nema nego u rukometu. A kakva je korist? Imamo veliki, veliki manjak istinskih rukometnih radnika, pa onda trenera, pa dobrih sudija. Ako ovo imamo biće igrača i reprezentacije. Au, rekao sam više nego što sam želeo o savezu.

- Želje i planovi?
Halu sam već rekao, pa onda ustrojstvo Metaloplastike na moderan način koji će dovesti i do povećanja budžeta. Sa uslovima, organizacijom i parama ide i rezultat. Ne sme nam se dogadjati XICO. Sebe, sa protekom vremena, sve manje vidim kao aktivnog sudeonika rukometnih dešavanja. Ponekad, a u poslednje vreme sve više, jako želim da se odmorim od rukometa. 18 godina igranja i 14 godina “direktovanja” (sve sam drugo više bio nego to) u kontinuitetu u “ludom rukometnom okruženju” me mnogo potrošilo. Nisam došao do kraja ali sve više mi je potrebna “pomoć prijatelja” ili “pola -pola”. Već dugo imam planova i koji nisu vezani za rukomet ali se on uvek ispreči ispred njih. ”Vladice 46 godina ti je a ti kao dete” tako sebe nekada vidim. Često onima koji mi govore da nema odustajanja kažem: "Pustite me da odrastem (da se odmorim) pa kada vi budete utrošili bar pola moje energije na rukomet da nastavimo zajedno. Malo kojega ću dočekati. A što bih i čekao?!"