Oni nešto stariji gledali su ga kako stasava u našem klubu, kako „naše dete“ od talenta postaje prvotimac, reprezentativac, a onda i da ga isprate put velikih klubova. Pre tri godine vratio se da karijeru okonča u svom klubu. Navijali smo za njega, bodrili ga dok je vodio borbe na crti parketa, a sada ćemo navijati za igrače koje će on, pomagajući Vladanu Jordoviću, voditi pored parketa. Prepoznali ste odmah, naš novi pomoćni trener, veliko ime šabačkog rukometa MILUTIN ŠILE DRAGIĆEVIĆ.
Kako je Milutin Dragićević postao pomoćnik svog nekadašnjeg trenera Vladana Jordovića?
Iznenađenje je bilo i za mene. Istekao mi je ugovor na kraju prošle sezone i trener Jordović, pošto mi je izložio svoj višegodišnji plan razvoja Metaloplastike, predložio je da budem njegov pomoćnik u ostvarivanju tog projekta. Dao mi je vremena da razmislim, ali mi nije trebalo mnogo da prihvatim. Sarađivao sam sa trenerom Jordovićem u reprezentaciji, dopada mi se njegov stil rada i nisam video nijedan razlog da odbijem ponudu.
Kakvi su prvi utisci na novom poslu?
Sve je novo i drugačije. Znao sam još u vreme igračke karijere koliko je drugačiji i teži posao trenera, sada sam se dodatno uverio. Pokušavam da prenesem svoje iskustvo igračima, ali još više učim od svog šefa. Iza nas je deo priprema, sada slede utakmice, taktička rešenja, takmičarski naboj. Važno je da imam želju i entuzijazam, nadam se da ću stvoriti znanje kakvo je neophodno da budem od pomoći treneru i klubu. Ne razmišljam daleko, želim da budem što bolji asistent, a za kasnije uloge ima vremena.
Radio si sa mnogim trenerima, koji je najvažniji u tvojoj karijeri?
Svaki je ostavio neki svoj pečat, od svakog sam ponešto naučio, ali ako moram nekoga da izdvojim, onda je to Veselin Vuković. Pružio mi je šansu u prvom timu, bio uz mene kada je neophodno, u tom prelazui među seniore. Imao sam sreću da sarađujem sa njim i po povratku kući.
Šta je važno u trenerskom poslu osim iskustva koje ti ne manjka?
Moram još mnogo da učim na pedagoškom planu. Nije lako sa odnosa saigrača preći na relaciju trener – igrač. To je teško svima kada napuste igračku i započnu trenersku karijeru. Za to je neophodno iskustvo i vreme. Strpljiv sam i želim da uspem.
Postoji li žal za nečim iz igračkih dana?
Na klupskom planu ne vidim zbog čega bih žalio. Postepeno sam napredovao, spreman prelazio na novi nivo. Sticao sam iskustvo u Metaloplastici, Rumuniji, Danskoj, nosio sam dres jednog Kila. Maštao sam da jednom igram najjaču ligu sveta, Bundesligu, uspeo sam u tome. Jednom ću gledati na TV-u Kil i setiti se da sam ostvario svoj san i nekada nastupao pred tim navijačima. Divna iskustva i godine su iza mene, Bogu sam zahvalan što mi je omogućio sve to. Žao mi je što nisam nosio reprezentativni dres na nekom velikom takmičenju. Možda sam ja donosio neke pogrešne odluke, možda se nismo razumeli, ne znam, no šta je tu je, to će ostati žal, ali mogu reći da sam zadovoljan postignutim u karijeri.
