POGLED ŠEST GODINA U NAZAD, DA LI JE DOLAZAK U METALOPLASTIKU BIO PRAVA ODLUKA?

MILOVANOVIĆ: Apsolutno. Sjajne godine su iza mene u ovom klubu. Prošao sam mnogo toga u Šapcu. Radovali smo se Kupu, igrali finale Čelendž kupa, bili vicešampioni, radovali se tom istorijskom rezultatu, istovremeno žalili što nismo osvojili titulu. Bilo je i teških trenutaka, poput prošle sezone i straha čak i za opstanak u jednom trenutku. Imam iskustvo plej ofa i plej auta. Iskustvo koje ću pamtiti celog života, ne samo kroz karijeru.

RASTAO SI U METALOPLSTICI I UZ METALOPLASTIKU, IPAK, IMA LI RAZLIKE U TRENUTKU KADA OBUČEŠ DRES PRVOG TIMA U ODNOSU NA NASTUPE U MLAĐIM KATEGORIJAMA?

ĐUKIĆ: Uvek sam davao sve od sebe, ali je seniorski nastup neuporediv sa bilo kojim drugim. Mnogo više publike posmatra utakmice, veća je odgovornost, veći pritisak. Pioniri, kadeti, juniori još na rukomet ne gledaju kao svoj životni poziv, trude se, rade, napreduju, ali još je to samo jedna od aktivnosti tokom školovanja, a već u prvom timu igrači uglavnom na sport gledaju kao izvor prihoda, segment života u kome teže punoj afirmaciji. Treba biti psihološki spreman za utakmice prvog tima, za pritisak koji nosi svaka akcija i mora da se razvije svest o značaju svakog poteza na ukupan uspeh ekipe.

KAO MLADOG IGRAČA, KUDA TE VODE RUKOMETNI SNOVI?

MILOVANOVIĆ: Sanjam o nastupu za seniorsku reprezentaciju, uspešnoj karijeri u inostranstvu, ali prvi san koji bih voleo da ostvarim je titula sa Metaloplastikom, jedino što ne dostaje u ovih šest godina, titula i plasman u ligaški deo nekog evropskog takmičenja Lige šampiona ili Kupa EHF.

ĐUKIĆ: Uvek težim najvišem, voleo bih da uspem van granica Srbije, ali sve postepeno. Prva i najveća želja je šampionski pehar u Šapcu. Kup sam osvojio, bio sam deo ekipe koja je ponela zvanje vicešampiona, najsrećniji bih bio kada bi ime Metaloplastike stajalo uz zvanje šampiona Srbije.

MIŠLJENJE O KLUPSKOM KOLEGI?

MILOVANOVIĆ: Fantastičan čovek, sjajna osobe i izuzetan rukometni potencijal. Jako smo dobri i van terena. Uspeh u sportu zavisi od mnogo faktora, ali Bora ima sve predispozicije za vrhunsku karijeru. Samo da ga zaobiđu povrede i ne sumnjam da će o njemu pričati rukometna javnost širom sveta.

ĐUKIĆ: Iako smo na istoj poziciji, mi nismo rivali, mi smo drugari i meni je čast što sam drug sa osobom kao što je Nemanja. Jedan drugog oslovljavamo sa “kumara” što dovoljno govori o bliskosti. Odličan čovek, istovremeno mlad i već rukometno iskusan, volim da pričam sa njim o svemu, ne samo o rukometu. O rukometnim mogućnostima nema potrebe mnogo govoriti. Već je igrao za mlađe reprezentativne kategorije, vrlo brzo će nositi, siguran sam, i dres seniorske ekipe. Rukometni vrh je Nemanji apsolutno dostižan.

Sport ume nekada da bude nepravedan, baš poput života. Put do uspeha u sportu vodi preko mnogo prepreke, a u slici značajnog postignuća, svaki delić je izuzetno bitan. Kada se dostigne cilj, kada se podigne trofej, ostvari nešto za pamćenje, u prvi plan dospe deo činilaca uspeha, dok drugi, široj javnosti, ostanu nepoznati. Mi kao veliki klub koji je dostigao u istoriji sve što se moglo ostvariti nećemo nikada zaboraviti svaki delić mehanizma koji nas je nekada vodio i koji nas vodi sada. Sva ostvarenja, uz svu požrtvovanost, predanost, posvećenost, stručni rad i trening, ne bi bila moguća da sve ove godine nismo uz nas imali vrhunske fizioterapeute koji su igračima bili više od članova stručnog štaba, koji su bili i lekari i psiholozi i prijatelji. Sve uspehe i neuspehe u poslednje tri decenije, sa svojim Metaloplastikom preživljavao je Bane Mrkonjić, a sada za iste izazove priprema svog kolegu Milana Lackovića.

Continue reading “Intervju u tandemu: POZIV KOJI SE VOLI” →

Kažu da je u sportu najbolja kombinacija mladosti i iskustva. Čitav naš tim ove sezone baziran je na tom principu, a na našoj desnoj, protivničkoj levoj strani deluje prototip te saradnje Vojislav Voja Brajović i Vukašin Vule Vorkapić. Iako godinama ne toliko iskusan, Voja je već prekaljeni internacionalac koji se ne libi da preuzme odgovornost kada je najteže, spreman je za ulogu vođe u nekim duelima, a koliko može kada je “biti ili ne biti” pokazao je nedavno u Požarevcu. Najbliži saradnik je naše sjajno krilo Vukašin Vorkapić. Dres Metaloplastike obukao je tek pre dve sezone, a već sada je “udarna igla” na desnom krilu i velika nada, ne samo Metaloplastike, već i naše reprezentacije. Pojedinačno su izvrsni, a kako ističu, zajedno još bolji, kvalitetniji od zbira pojedinačnih sposobnosti.

            KADA STE DOLAZILI U KLUB, ŠTA JE PRELOMILO DA ODABERETE METALOPLASTIKU I DA LI NEKADA PREISPITUJETE TU ODLUKU?

BRAJOVIĆ: Prethodne sezone se Metalurg suočio sa finansijskim problemima, shvatio sam da sreću moram potražiti na drugom mestu. Želeo sam u Srbiju jer sam u inostranstvu bio odvojen od supruge što nam je teško podnosili, jako smo vezani. Usledio je poziv Metaloplastike, a kada se za Vas interesuje jedan od najvećih klubova regiona, nema potrebe mnogo da razmišljate. Brzo smo se dogovorili i lako se razumeli oko očekivanja. Da nisam zadovoljan ne bih još bio tu. Biće teška sezona, ali svi smo fokusirani na uspeh sa našom Metaloplastikom

VORKAPIĆ: Posle jednog okupljanja mlađih reprezentativnih kategorija ondašnji trener Veselin Vuković pozvao me je da dođem na probu. Možete zamisliti kolika je za mene bila čast kada sam pred sobom imao mogućnost nastupa za klub neverovatne tradicije, ali i ekipu koja je poznata po odličnom radu sa mladim igračima. Nije postojao nijedan argument, ne da odbijem, nego da se i premišljam oko odluke. Došao sam, pokazao dovoljno na probi i tu sam već drugu sezonu. Uveren sam da sam doneo izvanrednu odluku, a jedni žal je što prethodne sezone nismo ušli u plej of. Sve to ispravljamo ove.

PLEJ OF JE PRIMARNA AMBICIJA OVE SEZONE, OSEĆATE LI, ZBOG TOGA, VEĆI PRITISAK NEGO RANIJE KAO ISKUSAN/MLAD RUKOMETAŠ?

BRAJOVIĆ:Metaloplastika ne sme da propušta plej of i nas ovaj grb obavezuje. Čast je da stoji kraj srca, ali svaka čast obavezuje. Shvatam šta se očekuje od mene, nikada se nisam libio da preuzmem odgovornost kada je teško, nijedan sportista ne bi smeo da strahuje od toga. Ima nekoliko nas u ekipi koji moraju iskustvo pokazati kada se “lomi”. U Požarevcu sam to bio ja, biće neko drugi naredni put. Najbolji se pokazuju kada je najteže. Biće ovo duga i teška sezona, nema ekipa protiv kojih unapred možemo upisati bodove, ali sam uveren u uspeh.

VORKAPIĆ: Uvek postoji pritisak, ali takmičarski naboj je razlog zbog koga smo počeli svi da se bavimo sportom. Kroz sport se učimo životu, a u životu nema uspeha bez pritiska. Mi mladi imamo sjajne iskusne saigrače i trenera koji će nam savetima olakšati nastup, psihološki nas pripremiti za sve izazove. Trudim se da u svakoj utakmici kombinujem koncentraciju, zalaganje i uživanje u igri koju toliko volim.

ŠTA VAS VODI U DOSADAŠNJOJ KARIJERI, ŠTA JE PO VAMA KLJUČNO ZA USPEH?

BRAJOVIĆ: Ne mislim da sam ja ostvario neku zavidnu karijeru, ali mislim da su me sve loše situacije činile jačim. Nisam imao sreće u nekoliko izbora klubova, odlazio sam u ekipe koje su se kasnije suočavale sa finansijskim poteškoćama, no uvek sam verovao da će se za posvećene i predane ukazati prava prilika. Za uspeh je neophodno strpljenje, uz vredan trening, disciplinu i posvećenost sportu koji volite.

VORKAPIĆ: Vodila me je, vodi me i vodiće me ljubav prema rukometu. Profesionalno se bavim onim što volim i to me čini srećnim. Svaki trening i utakmicu doživljavam kao još jednu mogućnost da unapredim sebe, da budem bolji u nečemu što je moja ljubav. Mislim da je ključ sreće raditi ono u čemu uživaš.

            OVE SEZONE SARAĐUJETE SA TRENEROM JORDOVIĆEM

            BRAJOVIĆ: Nama je on više od trenera. Čovek je neverovatno posvećen svom poslu, svakome je na raspolaganju, uvek je spreman i na individualni rad sa igračima, a verujte da tu privilegiju nemaju rukometaši u inostranstvu. Najmanji delić ovog sporta za njega je važan, u svaki sekund ugradi sebe i zato je cenjen gde god da radi. On nije samo trener, on nam je i prijatelj.

            VORKAPIĆ: Zadovoljstvo je biti u ekipi koju predvodi neko kao Vladan Jordović. Poznat je po radu sa mladima, po stvaranju vrhunskih igrača i pruža Vam sigurnost da će svaki savet koji dobijete od njega od Vas učiniti kvalitetnijeg rukometaša, ali i čoveka. On nije tu za nas ukoliko imamo nedoumice oko rukometa, sporta, već je najbolji savetnik kod svake poteškoće na koju nailazimo u životu, Vladan je nama više od trenera.

            VAŠ SARADNIK NA DESNOJ STRANI, KAO ČOVEK I KAO IGRAČ?

BRAJOVIĆ: U svojoj karijeri nisam video takav potencijal kod jednog krilnog igrača kao što ih poseduje Vule. Brzina, odraz, istančana ruka toliko važna za krilne igrače. Osim toga izueztno poštuje autoritete, radi predano i ja ne sumnjam da je pred njim sjajna karijera, te da će i seniorska reprezentacija u njemu uskoro imati nezamenljivo desno krilo. Uspeh u karijeri ne zavisi samo od nas, ali ono što je do njega, on će ostvariti. Saradnja sa njim ne bi bila tako dobra da nije i sjajan momak, otvoren, posvećen kolektivu.

VORKAPIĆ: Voja je predobar čovek, istinska podrška, odličan motivator. Bilo je situacija kada sam ja napravio neki pogrešan potez, kada sam ja bio ljut na sebe, ali ni onda nisam od njega dobijao prekor, nego podršku, nije dozvoljavao da ni na sekundu dozvolim da padnem, već me je podrškom podizao i motivisao. Odlično sarađujemo na parketu, a znam i da je kada mi treba savet. Privilegija je biti u timu sa njim.

U rukometu pobeđuje onaj koji postigne više golova, rekli bi pristalice ofanziva, ne u pravu su jednako koliko i oni koji tvrde da je suština primiti manje golova od rivala. Jedna od važnih karakterističnih igara Metaloplastike je jaka i čvrsta odbrana, a ona je izvodljiva samo kada im leđa čuvaju kvalitetni golmani. Za velike uspehe neophodna su minimalna bar dva dobra čuvara mreže, a upravo sa tim angažovani su Kljajić i Vladisavljević, jedan novajlija i jedan povratnik. Ljubomorno će čuvati svoju tvrđavu od drveta i mreže, a trudiće se da neprijatelja loptu zaustave što više puta.

Zašto je Metaloplastika bila Vaš izbor?

VLADISAVLJEVIĆ: Ovo je moj klub, uvek se vraćam, želim da nosim grb na srcu je konstantno prisutna kod mene i kada se poklopi sa željom rukovodstva, dogovor je vrlo brz i lak. Imam iskustva iz mnogo klubova i stojim na stanovištu da je ovo najbolji i najorganizovaniji klub u Srbiji.

KLJAJIĆ: To je niz faktora. Najpre sam poželeo da se vratim u Srbiju posle godine igranja u inostranstvu. Naravno, kada Vas pozove najveći klub Srbije, apsolutno znate koji je prioritet. Raspitivao sam se u klubu, čuo sve najbolje što se tiče stabilnosti i načina rada, trener Jordović je neko sa kim sam radio nekada i ko je ostavio izvanredan utisak. Prelomio sam, a onda kada sam obukao dres na kojem iznad grba stoje dve evropske zvezde, shvatio sam koliko je važno biti deo rukometne priče u Šapcu.

Continue reading “Intervju u tandemu: KOLEGE, SAIGRAČI, NE RIVALI” →