Dok se svi prisećaju „one“ Metaloplastike iz slavnih 80-ih, ljubitelji rukometa u gradu koji je ovaj sport proslavio širom planete maštaju jače nego ranije da bi nova generacija koja trenutno stasava u redovima najvećeg srpskog kluba mogla vratiti deo slave i ponosa. To je generacija u kojoj su: Dodić, Antonijević, Milovanović, Mirković, Ćosić, Marjanović, Pavković, Novaković, Zorić… Nedavno je na širem spisku reprezentativnih seniorskih kandidata , uz Srdanovića i Milenkovića bilo i ime jednog iz pomenute generacije, Vukašina Antonijevića, srednjeg beka, kome je tek 17 leta.

Priča o Vukašinu je u stvari nastavak priče o Antonijevićima, porodici čije članove je život vodio u različite profesije, ali rukomet je spona među njima koliko i prezime. Vule „samo“ ima sve predizspozicije da napravi „preokret“ sportske storije gde Dragoljubov unuk, Vladin sin, Pavlov sinovac, čini da oni budu Vukašinovi deda, otac i stric .

Dragoljub Antonijević je paralelno stajao među stativama fudbalskog i rukometnog gola. Braneći za šabačku Mačvu nastupao je, između ostalog i u kup utakmici protiv Crvene Zvezde, kada je Dragan Džajić postigao pobednički gol. Dok je još stasavao u na fudbalskom terenu u Šapcu, današnjoj sokolani nastajao je novi sport. Predratna hazena je polako nestajala, a rađao se mali rukomet, odnosno danas svima poznati i slavni sport. Zajedno sa doajenima sporta poput Luke Božanića bio je deo prvih generacija ondašnjeg Partizana, Mačve, kako se današnja Metaloplastika zvala do 1970, a potom i „plastičara“.

– Voleo sam sve sportove, golmanska pozicija me je posebno inspirisala, bio sam poznat po bravurama. Bio sam i u fudbalu i rukometu, onda je to bio novi sport, ali protkan pozitivnom energijom i osećajem da je u velikom usponu. Izabrao sam ga veroatno zbog prijatelja i mog dragog trenera Miće Kljeze, odnosno Milana Antonića koji je nesebično savetovao u svakom trenutku, bio više od trenera.

Dok je Dragoljub nastupao na veteranskim turnirima u Umagu, njegov sin Vladimir Antonijević nastavio je rukometnu golmansku tradiciju sredinom 80-ih.
-Počeo sam kod čuvenog profesora Đoke Petrovića, a u prvi tim me je pozvao Nikola Jevremović Gužva. Iz generacije smo Ivan Ćosić, Vlada Vešić i ja selektovani u prvi tim. Na golu je bila izvanredna konkurencija. Tu su bili čuveni Zoran Đorđić, stigao je iz Valjeva Radosavljević, a tu je bio i Vladan Krasavac, potom Neba Stojinović i Dane Šijan. U toj generaciji su Banfro, Neđa Jovanović, Vlada Matić, Milan Milošević, Sušić…

Savetujem moga unuka da razvija vrednosti i vrline ne samo na rukometnom terenu, već i da bude, pre svega, dobar i pošten čovek, da uvažava timski rad, da bude kreativan, da ovlada samokontrolu i toleranciju. Važno je da se suviše ne uzdigne u pobedama, niti da poklekne pred porazima. Poneki neuspesi mogu da budu velika škola

Maturant Medicinske škole, diplomac smera zubni tehničar našao se na prekretnici 1992. godine, ostanak u rukometu ili odlazak na studije. Odlučio se za drugu opciju, uspešno završio Stomatološki fakultet i danas je doktor stomatologije.

-Dugo sam se dvoumio, jednako su me privlačila različite odluke i na kraju sam ipak prelomio da upišem studije stomatologije u Beogradu, što je i značilo kraj rukometne karijere. Bile su to teške godine i uz uobičajene dileme mladosti postojao je i pritisak situacije u okruženju na koju niste mogli ostati imuni. Veliki podsticaj sam dobio od dr Bate Džinovića i profesora Aćima Dragutinovića.

Već je Antonijevićima rukomet bio deo identiteta, te je još jedan član izašao na parket. Vladimirov brat Pavle zakoračio je na trening Metaloplastike, uz jednu važnu promenu.

-Načinio je strašnu „izdaju“ (smeh), prekinuo je golmanski niz i odabrao da bude levo krilo. Gledao je istinske majstore na toj poziciji poput Mila Isakovića i to ga je privlačilo. Otac i ja smo žalili što se ne oproba na srednjem beku, jer je građom bio više za to mesto i drago nam je da je kasnije ipak došao u bekovsku liniju i tu praktično završio karijeru – priseća se Vladimir.

Pavle Antonijević je stasavao do prvog tima Metaloplastke, nosio plavi dres, odrastajući uz sport koji je bio mnogo više od treninga i utakmica. Ostaje upisan u istoriju još jednog kluba. Praktično od osnivanja Mačve iz Bogatića do kraja karijere nosio je dres Bogatinaca sa kojima je postigao istorijske uspehe. Stigli su od najnižeg „beton“ ranga do Super B lige. Kako sam ističe, sva lepa rukometna sećanja nose mali žal.

-Rukomet me je izgradio kao ličnost fizički i mentalno, naučio me da gubim, pobeđujem, da se borim, doneo poznanstva, upoznao sam brojne gradove, klubove, žalim što što nisam iskoristio pun potencijal, mnoge okolnosti su uticale na to, ali ne žalim što sam izabrao rukomet i bio deo ovog sjajnog sporta – naglašava Pavle, inače otac malog Maksima koji iako ima svega četiri godine odlično barata sa loptom.

Vukašin je stasavao uz rukometne memoare deda Dragoljuba, oca Vladimira, ali prateći i razvojni put strica Pavla koji se probijao na sportskoj sceni u teškim godinama. Uverio se u brojne rizike, ali uvideo sve lepote igre koja je proslavila grad i već postala deo porodice.

– Trenirao sam najpre džudo, stigao do zelenog pojasa. Jedan period sam trenirao paralelno dva sporta, imao sam podršku za svaki izbor, te sam poslušao srce i opredelio se samo za rukomet. Čast mi je što sam dobio priliku da nastavim porodičnu tradiciju, obučem slavni dres Metaloplastike i svaki trening je nova prilika i novo zadovoljstvo koje me ispunjava i podstiče da napredujem – deli sa nama Vukašin razmišljanja apostrofirajući poverenje trenera kao najvažnije.