Priča o Vukašinu je u stvari nastavak priče o Antonijevićima, porodici čije članove je život vodio u različite profesije, ali rukomet je spona među njima koliko i prezime. Vule „samo“ ima sve predizspozicije da napravi „preokret“ sportske storije gde Dragoljubov unuk, Vladin sin, Pavlov sinovac, čini da oni budu Vukašinovi deda, otac i stric .
Dragoljub Antonijević je paralelno stajao među stativama fudbalskog i rukometnog gola. Braneći za šabačku Mačvu nastupao je, između ostalog i u kup utakmici protiv Crvene Zvezde, kada je Dragan Džajić postigao pobednički gol. Dok je još stasavao u na fudbalskom terenu u Šapcu, današnjoj sokolani nastajao je novi sport. Predratna hazena je polako nestajala, a rađao se mali rukomet, odnosno danas svima poznati i slavni sport. Zajedno sa doajenima sporta poput Luke Božanića bio je deo prvih generacija ondašnjeg Partizana, Mačve, kako se današnja Metaloplastika zvala do 1970, a potom i „plastičara“.
– Voleo sam sve sportove, golmanska pozicija me je posebno inspirisala, bio sam poznat po bravurama. Bio sam i u fudbalu i rukometu, onda je to bio novi sport, ali protkan pozitivnom energijom i osećajem da je u velikom usponu. Izabrao sam ga veroatno zbog prijatelja i mog dragog trenera Miće Kljeze, odnosno Milana Antonića koji je nesebično savetovao u svakom trenutku, bio više od trenera.
Dok je Dragoljub nastupao na veteranskim turnirima u Umagu, njegov sin Vladimir Antonijević nastavio je rukometnu golmansku tradiciju sredinom 80-ih.
-Počeo sam kod čuvenog profesora Đoke Petrovića, a u prvi tim me je pozvao Nikola Jevremović Gužva. Iz generacije smo Ivan Ćosić, Vlada Vešić i ja selektovani u prvi tim. Na golu je bila izvanredna konkurencija. Tu su bili čuveni Zoran Đorđić, stigao je iz Valjeva Radosavljević, a tu je bio i Vladan Krasavac, potom Neba Stojinović i Dane Šijan. U toj generaciji su Banfro, Neđa Jovanović, Vlada Matić, Milan Milošević, Sušić…
Savetujem moga unuka da razvija vrednosti i vrline ne samo na rukometnom terenu, već i da bude, pre svega, dobar i pošten čovek, da uvažava timski rad, da bude kreativan, da ovlada samokontrolu i toleranciju. Važno je da se suviše ne uzdigne u pobedama, niti da poklekne pred porazima. Poneki neuspesi mogu da budu velika škola
Maturant Medicinske škole, diplomac smera zubni tehničar našao se na prekretnici 1992. godine, ostanak u rukometu ili odlazak na studije. Odlučio se za drugu opciju, uspešno završio Stomatološki fakultet i danas je doktor stomatologije.
-Dugo sam se dvoumio, jednako su me privlačila različite odluke i na kraju sam ipak prelomio da upišem studije stomatologije u Beogradu, što je i značilo kraj rukometne karijere. Bile su to teške godine i uz uobičajene dileme mladosti postojao je i pritisak situacije u okruženju na koju niste mogli ostati imuni. Veliki podsticaj sam dobio od dr Bate Džinovića i profesora Aćima Dragutinovića.
Već je Antonijevićima rukomet bio deo identiteta, te je još jedan član izašao na parket. Vladimirov brat Pavle zakoračio je na trening Metaloplastike, uz jednu važnu promenu.
-Načinio je strašnu „izdaju“ (smeh), prekinuo je golmanski niz i odabrao da bude levo krilo. Gledao je istinske majstore na toj poziciji poput Mila Isakovića i to ga je privlačilo. Otac i ja smo žalili što se ne oproba na srednjem beku, jer je građom bio više za to mesto i drago nam je da je kasnije ipak došao u bekovsku liniju i tu praktično završio karijeru – priseća se Vladimir.
Pavle Antonijević je stasavao do prvog tima Metaloplastke, nosio plavi dres, odrastajući uz sport koji je bio mnogo više od treninga i utakmica. Ostaje upisan u istoriju još jednog kluba. Praktično od osnivanja Mačve iz Bogatića do kraja karijere nosio je dres Bogatinaca sa kojima je postigao istorijske uspehe. Stigli su od najnižeg „beton“ ranga do Super B lige. Kako sam ističe, sva lepa rukometna sećanja nose mali žal.
-Rukomet me je izgradio kao ličnost fizički i mentalno, naučio me da gubim, pobeđujem, da se borim, doneo poznanstva, upoznao sam brojne gradove, klubove, žalim što što nisam iskoristio pun potencijal, mnoge okolnosti su uticale na to, ali ne žalim što sam izabrao rukomet i bio deo ovog sjajnog sporta – naglašava Pavle, inače otac malog Maksima koji iako ima svega četiri godine odlično barata sa loptom.
Vukašin je stasavao uz rukometne memoare deda Dragoljuba, oca Vladimira, ali prateći i razvojni put strica Pavla koji se probijao na sportskoj sceni u teškim godinama. Uverio se u brojne rizike, ali uvideo sve lepote igre koja je proslavila grad i već postala deo porodice.
– Trenirao sam najpre džudo, stigao do zelenog pojasa. Jedan period sam trenirao paralelno dva sporta, imao sam podršku za svaki izbor, te sam poslušao srce i opredelio se samo za rukomet. Čast mi je što sam dobio priliku da nastavim porodičnu tradiciju, obučem slavni dres Metaloplastike i svaki trening je nova prilika i novo zadovoljstvo koje me ispunjava i podstiče da napredujem – deli sa nama Vukašin razmišljanja apostrofirajući poverenje trenera kao najvažnije.
Dragoljub i Vladimir su nosili dres sa brojem jedan, dok Pavle i njegov sinovac Vukašin na leđima čuvaju 14. Već sada je Vukašin ostvario nešto što prethodne generacije nisu.
-Dragoljub je bio blizu reprezentativnog dresa Jugoslavije, čuveni Abaz Aslanagić je bio konkurencija. Vukašin je nadmašio sve nas pozivom u nacionalni tim pre 18. rođendana i svakako ima najviše potencijala da ostvari značajnu rukometnu karijeru. Nije ni on odabrao gol, ali mogu reći da poseduje taj gen, pre tri godine je bio najbolji golman turnira u malom fudbalu (smeh) – smatra otac kadetskog reprezentativca i već sada potencijalnog nosioca seniorske selekcije Srbije.
Priča o Vukašinu je u stvari nastavak priče o Antonijevićima, porodici čije članove je život vodio u različite profesije, ali rukomet je spona među njima koliko i prezime
Kroz mlađe kategorije Vukašin je napredovao do najpre drugog tima Metaloplastike sa kojom je igrao u Prvoj ligi, dobio je šansu kod Veselina Vukovića među provitimaca, a sada je važan deo planova Miodraga Kažića. Napredovao je korak po korak, te nije želeo da propusti ni Super B ligu.
-Nastupa povremeno i za Ub u Super B ligi, na dvojnu registraciju. Rukomet je njegova pasija i želi da stekne što više iskustva, da ne preskače nivoe, već da u svakoj utakmici, na svakom treningu postane kompletniji – navodi Vukašinov otac prisećajući se saveta koji je imao kada je sin sa njim podelio želju da rukomet bude njegov sportski izbor.
-Savetovao sam ga da posle treninga, ma koliko naporan bio, on ne sme biti psihički umoran, već ispunjen i da se raduje narednom. Ukoliko je drugačije, onda nije dobro i izbor treba preispitati. Moja najveća sreća je kada ga posle treninga vidim nasmejanog i raspoloženog. Ne sme da se prezastiti, već da u sportu vidi polje za napredak i saznavanje svih tajni u njemu.
Vukašin Antonijević je uz Mateju Dodića i Filipa Milovanovića bio na spisku selektora Teodorovića za Evropsko kadetsko prvnstvo u Varaždinu. Dve godine mlađi od većine, nije očekivao da će imati veliku minutažu, no osećao je ponos što je deo ekipe. Roditelji šabačkih momaka su odlučili da otputuju i pruže uživo podršku sa tribina.
-U prvoj utakmici krah, gubimo od vrlo prosečne Italije. Od Vukašina dobijam poruku u kojoj me pita da li smo napustili Varaždin u šoku. Shvatio sam koliko je njemu i svima njima teško. Nismo ni razmišljali o odlasku, a kada sam mu to napisao javio mi je da je trener napravio potpunu promenu u ekipi, te da od naredne utakmice on postaje prvi srednji bek. Prvi naredni rival izuzetna Slovenija. Verovao sam u njega najviše, imali smo vrlo kratku prepisku. Pobedili su Sloveniju, a on je proglašen za igrača utakmice.
Talenat je važan deo uspešne karijere, još bitniji segment je rad, ali i želja da se uči, napreduje, da se svako znanje prihvata, analizira, primenjuje.
-Razume hijerarhiju, prihvata svaki savet trenera, uvažava svaku odluku i trudi se da iskoristi svaki sekund na parketu, bez razmišljanja da li je zaslužio više minuta ili ne. Spreman je da igra i jedan i 60 minuta. Njegova pozicija zahteva brzo reagovanje i racionalnost kada razliku čini jedan trenutak. Zna da mora biti najracionalniji kada su emocije najjače svestan je toga što je izuzetno važna stvar i uveren sam ispravan pristup – podvlači Vladimir.
Put uspeha je dug i naporan, ali ne i nesavladiv. Najvažnije odluke mora doneti Vukašin, a generacije rukometaša Antonijevića su tu kao potpora za sve što ga čini srećnim.
– Savetujem moga unuka da razvija vrednosti i vrline ne samo na rukometnom terenu, već i da bude, pre svega, dobar i pošten čovek, da uvažava timski rad, da bude kreativan, da ovlada samokontrolu i toleranciju. Važno je da se suviše ne uzdigne u pobedama, niti da poklekne pred porazima. Poneki neuspesi mogu da budu velika škola. Treba da radi na izgradnji svoga stila igre, po čemu će biti uočljiv, naravno, da iz toga proistekne brzina i efikasnost u konačan ishod igre. Osnov je da snažno veruje u sebe i u pobedu.
Put do velikih postignuća uz trud, posvećenost, odricanja, nosi i dozu fortune koja iz prikrajka ume da odigra značajnu ulogu.
-Mnogo je svakodnevnih saveta koje delim sa njim redovno, ali najvažnije je da je on pametan, talentovan momak, izrasta u velikog igrača, želim mu svu sreću u daljoj karijeri i nadam se da su se sve loše mantre za rukometne kariejre Antonijevića završile sa mojom karijerom i da je za njega spremna sva sreća – naglašava Pavle, stric i kolega po poziciji.
Suština očevih želja je slična, nije suština u uspehu, već dostizanju ličnog ispunjenja i zadovoljstva njegovog Vukašina.
-Želim mu da bude srećan, šta god da čini sreću za njega. Voleo bih da bude vredan i pošten igrač i čovek. Porodica je tu da bude potpora svemu. Mi smo tu da obezbedimo mir, da nema strah od greške. Svaki pritisak je pogrešan, a rad se isplati u jednom trenutku, pre ili kasnije, ali se isplati neminovno.
Članovi porodice žele, a mladi Vukašin sanja velike uspehe, za sada u dresovima plave i crvene boje.
-Moje želje su usmerene ka matičnom klubu, sanjam trofej sa Metaloplastikom, želim dobar rezultat ovog leta sa kadetskom reprezentacijom, a dugoročno da budem deo reprezentacije koja će vratiti naš rukomet u svetski i evropski vrh.
Pola ekipe drugog tima Metaloplastike, koju velikom većinom čine dečaci rođeni posle 2003. godine a koji se sa velikim uspehom takmiče u PRLM Centar, dobilo je poziv da se krajem meseca odazovu reprezentativnom pozivu. Od osam reprezentativaca, četvorica već uveliko igraju značajnu ulogu najelitnijem našem takmičenju ali i u regionalnoj Seha Gazprom ligi, noseći plavi dres prvog tima RK Metaloplastike.
